PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Či­tav slu­čaj u Sa­bo­ru Hr­vat­ske iz ja­nu­a­ra 1866. go­di­ne, ve­zan za adre­su, bio je ža­lo­stan sig­num tem­po­ris, ko­ji je na­go­vje­šta­vao mu­ko­tr­pan raz­voj od­no­sa iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta, ali i ju­go­slo­ven­ske mi­sli i za­jed­nič­kog ži­vo­ta u ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi. Isto­ri­ci, ko­ji su se ba­vi­li ovim vre­me­nom i ovim pro­ble­mi­ma, ni­je­su bi­li na ni­vou svo­jih pro­fe­si­o­nal­nih i na­uč­nih oba­ve­za. Umje­sto da su raz­ob­li­ča­va­li zlo, oni su ga pre­ćut­ki­va­li, pa i uljep­ša­va­li. Ti­me su zlo pot­hra­nji­va­li u uvje­re­nju da na­u­ci ne­će mno­go šte­ti­ti, a da će po­li­ti­ci i ju­go­slo­ven­skoj mi­sli ko­ri­sti­ti. Vri­je­me je po­ka­za­lo da su od ta­kvog nji­ho­vog po­na­ša­nja po­stra­da­li i na­u­ka i po­li­ti­ka, i na­rod i dr­ža­va. Glo­ri­fi­ko­va­no je ju­go­slo­ven­stvo Štro­sma­je­ro­vog ti­pa, ko­je i ni­je bi­lo ju­go­slo­ven­stvo, već hr­vat­stvo i ve­li­ko­hr­vat­stvo, za­vi­je­no u ju­go­slo­ven­sku oblan­du. Dr­ža­va stvo­re­na na te­me­lju apo­krif­nog ju­go­slo­ven­stva ni­je mo­gla bi­ti sta­bil­na, ni du­gog vi­je­ka. Za­sno­va­na na po­gre­šnim ide­o­lo­škim osno­va­ma, od ča­sa kad je stvo­re­na bi­la je osu­đe­na na pro­past.
O usta­no­vi tzv. po­li­tič­kog na­ro­da za­slu­žu­je da bu­de po­me­nu­to i sta­no­vi­šte Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća, mla­dog i lu­cid­nog srp­skog po­li­ti­ča­ra so­ci­ja­li­stič­kog opre­dje­lje­nja. Mar­ko­vić je bo­lje od mno­gih po­to­njih, pa i sa­vre­me­nih srp­skih isto­ri­ča­ra i po­li­ti­ča­ra, uočio da ta usta­no­va, i u Ugar­skoj i u Hr­vat­skoj, ima za­da­tak da od vi­še­na­ci­o­nal­ne Ugar­ske i iste ta­kve Hr­vat­ske stvo­ri u na­ci­o­nal­nom po­gle­du ho­mo­ge­nu i je­din­stve­nu ka­ko Ugar­sku, ta­ko i Hr­vat­sku. Bez oko­li­še­nja na­pi­sao je da ma­đar­ski po­li­ti­ča­ri, De­ak, Etveš i An­dra­ši, ima­ju cilj i že­le „da stvo­re 've­li­ku Ugar­sku', u ko­joj bi bio je­dan po­li­tič­ki na­rod – ma­đar­ski”. Uoča­va­ju­ći iste te­žnje i kod Hr­va­ta, Mar­ko­vić je za­bi­lje­žio: „Hr­va­ti već dav­no go­vo­re i ra­de da osnu­ju 'Ve­li­ku Hr­vat­sku' pod za­šti­tom Pe­šte i Be­ča, u ko­ju bi ušli još i ne­ki dje­lo­vi tur­ske ca­re­vi­ne”.
Po­li­ti­ku Ma­đa­ra i Hr­va­ta on je oci­je­nio kao osva­jač­ku i na­sil­nič­ku. „Za­gre­bač­ka go­spo­da”, po nje­go­vom vi­đe­nju, „ho­će da na ra­čun srp­ske na­rod­no­sti ši­re svo­ju na­rod­nost”. Mar­ko­vi­ću ni­je iz­ma­klo iz vi­da, što je mno­gi­ma iz­mi­ca­lo, pa još i da­nas iz­mi­če, da je Štro­sma­je­ro­va Na­rod­na stran­ka ve­li­ko­hr­vat­ska i da je Hr­va­ti­ma cilj da po sva­ku ci­je­nu do­đu do svo­je dr­ža­ve. Ra­di tog ci­lja, na­gla­sio je Mar­ko­vić, Hr­va­ti bi žr­tvo­va­li sve, i „okru­žnu i op­štin­sku slo­bo­du” i „sva na­pred­njač­ka na­če­la”, „a ne­ma sum­nje da bi (...) još mno­go da­lje žr­tve uči­ni­li ce­za­ri­zmu kad bi im po­mo­glo da, npr. za­do­bi­ju Bo­snu i Kra­ji­nu u hr­vat­sku dr­ža­vu, kao što su za­i­sta (u tom smi­slu –V.K.) i vo­di­li pre­go­vo­re 1868.g.”
Ne­za­do­vo­ljan po­li­ti­kom hr­vat­ske Na­rod­ne stran­ke uoči re­vi­zi­je Hr­vat­sko-ugar­ske na­god­be 1873. g. i nje­nom sprem­no­šću da ra­di osva­ja­nja vla­sti „svom sna­gom” po­ma­že ta­da­šnju ma­đar­sku vla­du, Mar­ko­vić je na­slu­tio da je na po­mo­lu isto­rij­ski za­o­kret, raz­laz i su­kob Hr­va­ta sa Sr­bi­ma ne sa­mo sa pod­ruč­ja Hr­vat­ske već i či­ta­ve Austro­u­gar­ske. Ne­po­gre­ši­vo je pro­ci­je­nio da su Štro­sma­je­ro­vi par­tij­ski sled­be­ni­ci, oku­plje­ni oko li­sta Ob­zor, sprem­ni na iz­da­ju Sr­ba, do­ju­če­ra­šnjih sa­ve­zni­ka u bor­bi pro­tiv te iste ma­đar­ske vla­de, ko­ju su sa­da htje­li „svom sna­gom” da po­ma­žu. Ču­va­ju­ći se oštrih ri­je­či i pre­na­glih za­klju­ča­ka, Mar­ko­vić je, i po­red sve opre­zno­sti i tak­tič­no­sti, po­li­ti­ku hr­vat­ske Na­rod­ne stran­ke oštro osu­dio. Za­klju­čio je da su na­če­la te stran­ke ve­o­ma la­ba­va, da u po­gle­du mo­ra­la ona ne za­slu­žu­je ni­ka­kve po­hva­le i da je nje­no po­na­ša­nje su­vi­še čud­no­va­to. Zbog sve­ga to­ga ob­ja­vio je u Ra­de­ni­ku ja­nu­a­ra 1872. go­di­ne kri­tič­ki in­to­ni­ran tekst pod na­slo­vom Še­pr­tlja­re­nje hr­vat­ske Na­rod­ne stran­ke.
Ve­li­ki je pro­pust na­še isto­ri­o­gra­fi­je što je Mar­ko­vi­će­ve su­do­ve o hr­vat­skoj po­li­ti­ci, po­seb­no o Na­rod­noj stran­ci, pot­pu­no za­ne­ma­ri­la. Mi­slim da ne­ću po­gri­je­ši­ti ako us­tvr­dim da to ni­je uči­nje­no slu­čaj­no. I to je jed­na od in­ve­sti­ci­ja krat­ko­vi­de srp­ske po­li­ti­ke, ko­ja je ima­la za­da­tak da ce­men­ti­ra tzv. brat­stvo i je­din­stvo sa Hr­va­ti­ma. Taj ce­ment, ka­ko je vri­je­me po­ka­za­lo, ni­je se do­bro ve­zao. Za­ne­ma­ru­ju­ći Mar­ko­vi­će­vo mi­šlje­nje o hr­vat­skom isto­rij­skom pra­vu, hr­vat­skom po­li­tič­kom na­ro­du, ve­li­ko­hr­vat­skim te­žnja­ma, la­ba­vim na­če­li­ma i mo­ra­lu hr­vat­ske po­li­ti­ke, ko­ji ni­je za po­hva­lu, na­ša na­u­ka u sve­mu je po­tvr­di­la Mar­ko­vi­će­va shva­ta­nja, ali je za­ka­sni­la u tim po­tvr­da­ma či­ta­vih sto­ti­nu go­di­na. Mar­ko­vi­će­ve ocje­ne o ve­li­koj Sr­bi­ji, ve­li­ko­srp­skoj po­li­ti­ci i ve­li­ko­srp­skim te­žnja­ma svi­ma su do­bro po­zna­te i u sva­koj pri­li­ci su eks­plo­a­ti­sa­ne ka­ko u na­u­ci, ta­ko i u po­li­ti­ci. Uto­li­ko je za­ni­mlji­vi­je da su nje­go­va vi­đe­nja hr­vat­ske po­li­ti­ke bi­la po­ti­snu­ta, za­po­sta­vlje­na i za­bo­ra­vlje­na. Po­slje­di­ce tog svje­snog i smi­šlje­nog za­bo­ra­va, ko­ji je po­li­tič­ki mo­ti­vi­san, ogrom­ne su i tra­gič­ne. To je još je­dan oče­vi­dan do­kaz da oni ko­ji ne po­štu­ju mu­zu Klio i nje­na na­če­la, ko­ji ni­je­su sprem­ni da iz­vla­če po­u­ke iz pro­šlo­sti, kad-tad mo­ra­ju bi­ti ka­žnje­ni.
(NA­STA­VI­ĆE SE)